Pravo na restituciju i položaj naslednika bivšeg vlasnika
Oduzeta imovina nije naknadno pronađena zaostavština
Od oduzimanja imovine koja je danas predmet zahteva za vraćanje proteklo je više decenija, pa bivši vlasnik u velikom broju predmeta više nije živ. Pravo na vraćanje oduzete imovine ili obeštećenje zato se često ostvaruje preko njegovih zakonskih naslednika.
Na prvi pogled, moglo bi se zaključiti da je dovoljno utvrditi ko je nasledio bivšeg vlasnika i na osnovu toga odrediti lica kojima pripada pravo na vraćanje imovine. Međutim, Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju uspostavlja znatno specifičniji odnos između naslednog prava i prava na restituciju.
Član 5. Zakona propisuje da, kada bivši vlasnik nije živ ili je proglašen umrlim, pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje imaju njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i odredbama samog Zakona.
Upravo je ovaj poslednji deo zakonske odredbe od posebnog značaja. Pravila naslednog prava određuju krug zakonskih naslednika, ali se pitanje ko može biti korisnik prava na vraćanje imovine ili obeštećenje ne rešava nezavisno od posebnih pravila Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Polazna tačka za razumevanje položaja naslednika jeste činjenica da oduzeta imovina u trenutku smrti bivšeg vlasnika više nije bila u njegovoj svojini.
Zbog toga ona nije činila njegovu zaostavštinu i nije prešla na njegove naslednike u trenutku smrti, na način na koji se nasleđuje imovina koja pripada ostaviocu.
Ustavni sud je upravo na toj razlici zasnovao tumačenje položaja zakonskih naslednika bivšeg vlasnika i ukazao da se imovina koja je predmet vraćanja ne stiče u trenutku smrti bivšeg vlasnika, već na osnovu pravnosnažne odluke nadležnog organa donete primenom Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Iz toga proizlazi i da se oduzeta imovina ne može posmatrati kao naknadno pronađena imovina bivšeg vlasnika koja bi se naknadno raspodelila njegovim naslednicima prema pravilima ostavinskog postupka.
Položaj naslednika u tom kontekstu određuje se kao specifičan pravni institut Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju: pravila naslednog prava relevantna su za određivanje kruga i redosleda zakonskih naslednika, dok poseban zakon određuje uslove pod kojima oni mogu ostvariti pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje.
Ova razlika nije samo teorijska. Ona neposredno utiče na značaj ranijih ostavinskih odluka, nasledničkih izjava, naslednopravne transmisije i način na koji Agencija utvrđuje korisnike prava.
Kako se utvrđuju korisnici prava na vraćanje imovine?
Zakon u članu 47. posebno uređuje način na koji se, kada bivši vlasnik nije živ, utvrđuju korisnici i njihovi udeli.
Ako postoji pravnosnažno rešenje o nasleđivanju bivšeg vlasnika, zakonski naslednici utvrđuju se na osnovu tog rešenja.
Međutim, nepostojanje takvog rešenja ne sprečava Agenciju da odluči o zahtevu. Ako se iz dostavljene dokumentacije mogu nesporno utvrditi svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika, Agencija ih može utvrditi kao korisnike bez prethodnog sprovođenja posebnog ostavinskog postupka.
Tek kada korisnike ili njihove udele nije moguće utvrditi na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju ili raspoložive dokumentacije, podnosioci zahteva upućuju se da to pitanje reše pred nadležnim sudom kao prethodno pitanje.
Sud tada u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na vraćanje oduzete imovine ili obeštećenje.
Međutim, sud u tom postupku ne odlučuje da li utvrđeni naslednici ispunjavaju uslove da budu korisnici prava po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. O tome odlučuje Agencija.
Zakon dodatno ograničava dejstvo takve odluke: utvrđivanje zakonskih naslednika i njihovih udela izvršeno za ovu svrhu ima pravno dejstvo samo u postupku pred Agencijom.
Već sama konstrukcija člana 47. zato pokazuje da se ne radi o naknadnom raspravljanju zaostavštine bivšeg vlasnika, već o posebnom načinu utvrđivanja lica koja mogu ostvariti pravo ustanovljeno Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Ranija naslednička izjava nije od značaja za utvrđivanje korisnika
Posebna priroda ovog prava naročito se vidi u odnosu prema nasledničkim izjavama koje su ranije date u ostavinskom postupku iza bivšeg vlasnika.
Zakon izričito propisuje da ranija naslednička izjava lica koje je podnelo zahtev nije od značaja za utvrđivanje korisnika, odnosno zakonskih naslednika prema članu 47.
To znači da se pravni položaj određenog lica ne može proceniti samo na osnovu činjenice da je ono u ranije sprovedenom ostavinskom postupku prihvatilo nasleđe ili ga se odreklo.
Takvo zakonsko rešenje logična je posledica činjenice da oduzeta imovina u trenutku davanja te izjave nije činila zaostavštinu bivšeg vlasnika.
I Ustavni sud je u svojoj praksi ukazivao da ranije odricanje od nasleđa samo po sebi ne mora biti odlučujuće za ostvarivanje prava po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Pravni položaj lica mora se ceniti prema posebnom zakonskom režimu koji uređuje vraćanje oduzete imovine.
Naslednik naslednika nije samim tim zakonski naslednik bivšeg vlasnika
Poseban problem nastaje kada lice svoj položaj zasniva na činjenici da je nasledilo osobu koja je bila zakonski naslednik bivšeg vlasnika.
Ovde je potrebno razlikovati dva naslednopravna odnosa.
Lice može biti zakonski naslednik određenog naslednika bivšeg vlasnika, a da istovremeno samo ne pripada krugu zakonskih naslednika bivšeg vlasnika.
Drugim rečima, zakonski naslednik zakonskog naslednika bivšeg vlasnika nije samim tim i zakonski naslednik bivšeg vlasnika.
Ova razlika posebno dolazi do izražaja kod instituta naslednopravne transmisije.
Naslednopravna transmisija omogućava da, pod uslovima propisanim naslednim pravom, određeni naslednopravni položaj pređe na naslednike lica koje je umrlo nakon otvaranja nasleđa, a pre nego što je o svom naslednom pravu dalo izjavu.
Međutim, dejstvo transmisije u ostavinskom postupku ne znači automatski da je lice koje je tim putem steklo određeni naslednopravni položaj postalo zakonski naslednik prvobitnog ostavioca za potrebe primene Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Vrhovni kasacioni sud razmatrao je odnos naslednopravne transmisije i svojstva korisnika prava na vraćanje imovine u predmetu Uzp 213/2020.
U tom predmetu svojstvo korisnika pokušano je da se izvede iz naslednopravne transmisije preko lica koje je bilo zakonski naslednik bivšeg vlasnika. Sud nije prihvatio da činjenica da je određeno lice u ostavinskom postupku oglašeno za naslednika po osnovu transmisije sama po sebi predstavlja dovoljan osnov da mu se prizna svojstvo korisnika prema Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Značaj ove odluke je u razgraničenju dva pravna pitanja: ko je naslednik određenog lica prema pravilima naslednog prava i ko ispunjava uslove da bude korisnik prava na vraćanje imovine ili obeštećenje prema posebnom zakonu.
Naslednopravna transmisija zato se ne može sama po sebi smatrati dovoljnim osnovom za sticanje svojstva korisnika prava po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Dokazivanje naslednopravnog sleda
Razlikovanje zakonskog naslednika bivšeg vlasnika od naslednika njegovog naslednika ne umanjuje značaj dokazivanja naslednopravnog sleda. Naprotiv, upravo kod imovine oduzete pre više decenija to može biti jedno od najsloženijih činjeničnih i pravnih pitanja.
Član 42. Zakona zahteva dokaz o pravnoj vezi podnosioca zahteva sa bivšim vlasnikom. U zavisnosti od konkretnog slučaja, ona se dokazuje pravnosnažnim rešenjima o nasleđivanju, izvodima iz matičnih knjiga i drugim ispravama iz kojih se pravni kontinuitet može pouzdano utvrditi.
Kada je između bivšeg vlasnika i današnjeg podnosioca proteklo više generacija, potrebno je rekonstruisati čitav relevantan naslednopravni sled.
Pri tome dokazivanje činjenice da je određeno lice naslednik nekog od naslednika bivšeg vlasnika ne treba poistovetiti sa pravnim zaključkom da ono zbog toga neposredno ima svojstvo zakonskog naslednika bivšeg vlasnika. To pitanje mora biti ocenjeno prema pravilima naslednog prava u vezi sa posebnim odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Smrt podnosioca zahteva otvara drugo pravno pitanje
Od prethodno opisane situacije treba razlikovati slučaj u kojem je zakonski naslednik bivšeg vlasnika blagovremeno podneo zahtev za vraćanje oduzete imovine ili obeštećenje, a zatim preminuo pre pravnosnažnog okončanja postupka.
Tada se pravno pitanje više ne može svesti samo na to da li naslednici preminulog podnosioca neposredno pripadaju krugu zakonskih naslednika prvobitnog bivšeg vlasnika.
Postoji već blagovremeno podnet zahtev i pravni položaj koji je preminuli podnosilac imao u pokrenutom postupku. Zbog toga se otvara posebno pitanje pravnog sledbeništva nakon njegove smrti i mogućnosti nastavka postupka.
To pitanje treba razlikovati od pokušaja da se svojstvo korisnika prvi put zasnuje pozivanjem na naslednopravnu transmisiju. Ono zahteva zasebnu analizu pravila Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, naslednog prava i pravila upravnog postupka.
Zaključak
Položaj naslednika bivšeg vlasnika u postupku vraćanja oduzete imovine ne može se pravilno odrediti prostom primenom pravila koja važe u ostavinskom postupku.
Razlog je u samoj pravnoj prirodi restitucije. Oduzeta imovina nije bila deo zaostavštine bivšeg vlasnika, pa se pravo na njeno vraćanje ne nasleđuje na isti način kao imovina koju je ostavilac imao u trenutku smrti. Pravo se ostvaruje pod uslovima posebnog zakona, a svojstvo korisnika utvrđuje se u postupku pred Agencijom.
Nasledno pravo pri tome ostaje neophodno za određivanje kruga i redosleda zakonskih naslednika i dokazivanje naslednopravnog sleda. Međutim, njegovi instituti ne proizvode nužno ista dejstva kao u klasičnom ostavinskom postupku. To se jasno vidi kod ranije datih nasledničkih izjava, kao i kod naslednopravne transmisije.
Zato činjenica da je određeno lice naslednik zakonskog naslednika bivšeg vlasnika nije sama po sebi dovoljna za zaključak da je ono i zakonski naslednik bivšeg vlasnika u smislu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Sa druge strane, kada je zakonski naslednik bivšeg vlasnika već blagovremeno podneo zahtev, pa zatim umro tokom postupka, nastaje drugačije pravno pitanje – pitanje sudbine već pokrenutog postupka i pravnog položaja njegovih naslednika.
Upravo razgraničenje ovih situacija predstavlja jednu od ključnih tačaka za pravilno utvrđivanje korisnika prava na vraćanje oduzete imovine ili obeštećenje.