Smrt podnosioca zahteva u toku postupka vraćanja oduzete imovine
Smrt stranke i nastavak postupka
Postupci po zahtevima za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje traju godinama, pa nije retka situacija da podnosilac zahteva premine pre nego što Agencija za restituciju pravnosnažno odluči o njegovom zahtevu.
Takva situacija otvara drugačije pravno pitanje od smrti bivšeg vlasnika pre podnošenja zahteva. Kada bivši vlasnik nije živ, potrebno je utvrditi ko prema Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju pripada krugu njegovih zakonskih naslednika i ko je blagovremeno pokrenuo postupak. Kada, međutim, premine lice koje je već podnelo zahtev, postupak je pokrenut i postoji pravni položaj koji je podnosilac stekao pre svoje smrti.
Zato se u tom slučaju više ne postavlja prvenstveno pitanje ko je mogao da podnese zahtev, već kakve posledice smrt podnosioca proizvodi na već pokrenuti postupak i ko može stupiti u njegov pravni položaj.
Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisuje da postupak vodi Agencija u skladu sa tim zakonom i zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak.
Za slučaj smrti stranke Zakon o opštem upravnom postupku sadrži posebno pravilo. Prema članu 45, ako fizičko lice umre, postupak se obustavlja kada prava, obaveze i pravni interesi o kojima se odlučuje ne mogu da pređu na naslednike odnosno pravne sledbenike.
Iz ove odredbe proizlazi da smrt stranke sama po sebi nije razlog za obustavljanje svakog upravnog postupka. Odlučujuća je priroda prava, obaveze ili pravnog interesa o kojem se vodi postupak i mogućnost njegovog prelaska na pravne sledbenike.
Kod vraćanja oduzete imovine to pitanje mora se posmatrati zajedno sa posebnim pravilima Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Značaj blagovremeno podnetog zahteva
Za pravni položaj naslednika preminulog podnosioca od posebnog je značaja činjenica da je njihov pravni prethodnik za života podneo zahtev u zakonom propisanom roku.
Zakon određuje ko je ovlašćen da podnese zahtev i dopušta zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika da ga podnesu zajedno ili pojedinačno.
Kada je zahtev već blagovremeno podnet, nakon smrti podnosioca ne radi se o podnošenju novog zahteva. Pred Agencijom već postoji postupak pokrenut na osnovu zahteva preminulog lica.
Zbog toga treba razlikovati sticanje položaja podnosioca zahteva u zakonskom roku od pravnog sledbeništva nakon smrti lica koje je taj položaj već steklo.
Ova razlika je posebno značajna zato što je rok za podnošenje zahteva istekao. Nastavak postupka od strane pravnog sledbenika ne treba poistovećivati sa naknadnim podnošenjem novog zahteva.
Pravno sledbeništvo nije isto što i svojstvo zakonskog naslednika bivšeg vlasnika
Upravo na ovom mestu potrebno je napraviti razliku u odnosu na pitanje položaja naslednika bivšeg vlasnika.
Zakonski naslednik lica koje je podnelo zahtev ne mora istovremeno biti zakonski naslednik prvobitnog bivšeg vlasnika.
To, međutim, samo po sebi ne daje odgovor na pitanje da li može stupiti u pravni položaj preminulog podnosioca. Nakon smrti lica koje je već blagovremeno pokrenulo postupak više se ne ispituje samo neposredna naslednopravna veza njegovih naslednika sa bivšim vlasnikom, već i mogućnost pravnog sledbeništva u odnosu na položaj koji je njihov pravni prethodnik već imao.
Zato se moraju razlikovati dva pitanja: ko je zakonski naslednik bivšeg vlasnika u smislu posebnog zakona i ko je pravni sledbenik lica koje je za života već ostvarilo svoje pravo da pokrene postupak pred Agencijom.
To razlikovanje sprečava da se dve pravno različite situacije svedu na isto naslednopravno pitanje.
Pravno sledbeništvo nije naslednopravna transmisija
Pravno sledbeništvo nakon smrti podnosioca zahteva ne treba poistovećivati sa naslednopravnom transmisijom.
Kod naslednopravne transmisije reč je o posebnom institutu naslednog prava. Kao što je Vrhovni kasacioni sud razmatrao u predmetu Uzp 213/2020, činjenica da je određeno lice steklo naslednopravni položaj putem transmisije nije sama po sebi dovoljna da mu obezbedi svojstvo korisnika prava prema Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.
Kod smrti podnosioca zahteva polazna činjenica je drugačija: lice čiji se pravni položaj nasleđuje već je za života podnelo zahtev.
Zbog toga pitanje nije da li se primenom transmisije može proširiti krug zakonskih naslednika bivšeg vlasnika, već šta se događa sa pravnim položajem lica koje je blagovremeno pokrenulo postupak, a zatim preminulo pre njegovog okončanja.
Ovo razgraničenje je važno upravo zato što se u oba slučaja pojavljuju naslednici, ali je pravni osnov njihovog položaja različit.
Utvrđivanje pravnih sledbenika preminulog podnosioca
Da bi se postupak mogao nastaviti nakon smrti podnosioca, potrebno je utvrditi ko su njegovi pravni sledbenici.
U praksi to podrazumeva dokazivanje smrti podnosioca i naslednopravnog odnosa prema njemu odgovarajućim javnim ispravama, pre svega pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju kada ono postoji.
Međutim, funkcija takvog ostavinskog rešenja nije ista kao funkcija rešenja kojim se, za potrebe člana 47. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, utvrđuju zakonski naslednici samog bivšeg vlasnika.
U prvom slučaju rešenje služi utvrđivanju pravnog sledbeništva iza lica koje je već bilo stranka u pokrenutom postupku. U drugom se utvrđuje krug lica koja prema posebnom zakonu mogu imati svojstvo korisnika prava na vraćanje imovine ili obeštećenje.
Ta dva pitanja mogu se u konkretnom predmetu preklapati, ali ih pravno ne treba poistovećivati.
Smrt pre i posle pravnosnažnog utvrđivanja prava
Za pravne posledice smrti značajan je i trenutak u kojem je ona nastupila.
Ako podnosilac umre dok Agencija još odlučuje o zahtevu, potrebno je rešiti pitanje njegovog pravnog sledbeništva u već pokrenutom postupku.
Drugačija je situacija kada lice premine nakon što je pravnosnažnim rešenjem Agencije već utvrđeno njegovo pravo na vraćanje određene imovine ili obeštećenje. Tada više nije reč o nasleđivanju procesnog položaja u postupku u kojem se pravo tek utvrđuje, već o pravnom sledbeništvu u odnosu na pravo koje je već priznato pravnosnažnom odlukom.
Zbog toga se pravne posledice smrti ne mogu pravilno oceniti bez utvrđivanja u kojoj fazi postupka je smrt nastupila i da li je o pravu podnosioca već bilo pravnosnažno odlučeno.
Zaključak
Smrt podnosioca zahteva ne dovodi sama po sebi do prestanka postupka po zahtevu za vraćanje oduzete imovine ili obeštećenje. Prema opštim pravilima upravnog postupka, odlučujuće je da li prava i pravni interesi o kojima se odlučuje mogu preći na naslednike odnosno pravne sledbenike.
Kod primene Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju tome prethodi važna činjenica: podnosilac je za života već blagovremeno pokrenuo postupak.
Zato položaj njegovih naslednika ne treba poistovećivati ni sa položajem lica koja prvi put izvode pravo neposredno iz svog svojstva zakonskog naslednika bivšeg vlasnika, niti sa naslednopravnom transmisijom.
Potrebno je utvrditi pravne sledbenike preminulog podnosioca, oceniti prirodu prava o kojem se odlučuje i voditi računa o fazi u kojoj je smrt nastupila. Posebno treba razlikovati smrt tokom postupka, kada pravo još nije pravnosnažno utvrđeno, od smrti nakon donošenja pravnosnažnog rešenja Agencije.
Upravo činjenica da je zahtev već blagovremeno podnet predstavlja osnovnu tačku razgraničenja: nakon smrti podnosioca ne pokreće se novi postupak, već se rešava pitanje pravnog sledbeništva u odnosu na već postojeći pravni položaj.